September 2, 2013 | by Shikha Dalmia Print

Pročitajte izuzetan članak o najvećem bankrotu u istoriji Sjedinjenih Američkih Država jer predstavlja ozbiljnu opomenu šta se dešava kada se vlasti nekontrolisano zadužuju u ime građana i kada regulacija koja se nameće preduzetnicima uguši one koji pokreću napredak jednog društva. Članak je napisala Shikha Dalmia, novinarka iz Detroita, a mi ga ekskluzivno objavljujemo zahvaljujući našim partnerima iz Atlas fondacije koji su nam ga ustupili. Tekst je preveo Todor Papić, programski asistent Libeka.

Bez velikih promena, Detroit neće imati drugi čin

„Jednom sam pomislio da nema drugih šansi u američkim životima, ali će sigurno biti drugog čina za zlatne dane New York-a”, napisao je jednom F. Scott Fitzgerald.

Sreća pa nije govorio o Detroitu.

Bankrot Detroita, najveći u istoriji na prostorima SAD, lekcija je za čitav svet. Ako bilo ko pomisli da državni službenici mogu da upravljaju nečim kompleksnim kao što je urbana ekonomija moraće da detaljno prouči slučaj Detroita. Ovaj, nekada sjajan američki grad, traži zaštitu od strane svojih poverilaca – njegov nagomilani dug visok je 20 milijardi dolara i njegov penzioni program kratak 3,5 milijardi dolara prepričavaju tomove o ljudskoj (ne)sposobnosti da planiraju društveni i ekonomski poredak, koji može napredovati samo kad mu se dozvoli da se razvija spontano u sredini obezbeđenih ličnih i svojinskih prava.

Detaljnije, sve dok političari ne počnu tretirati skromne preduzetnike sa istim nivoom poštovanja s kojim se ophode prema velikim investitorima, „Motown”-ov drugi čin se nikada neće ukazati.

Mnogi ljudi se nadaju da će bankrot Detroitu ukazati novu šansu. Ipak, to će ostati samo pusta želja dok Detroit ne promeni svoju nazadnu ekonomsku strategiju. Njegovi problemi nisu izazvani globalizacijom ili slobodnom trgovinom, niti premalim državnim mešanjem. Naprotiv, Detroit pati od prevelike državne uloge i verovanja da političari mogu upravljati ekonomskim životom bolje nego ljudi kroz preduzetništvo i svojevoljnu razmenu.

Svaki gradonačelnik u poslednje dve decenije pokušao je da pokrene Detroit oživljavajući urušeni centar grada. 1990-ih, Dennis Archer podizao je stadione i kazina. Njegov naslednik, Kwame Kilpatrick (koji sada služi kaznu za iznudu i reketiranje) organizovao je velika dešavanja.

Trenutni gradonačelnik, Dave Bing, zaglibio je u detroitskom fiskalnom živom blatu da bi predložio išta grandiozno. Ali grupa imućnih investitora predvođena Dan Gilbertom, vlasnikom Quicken Loans-a, bori se da donese veliki biznis, hotele, i rezidente u grad.

Gilbert je upumpao skoro milijardu dolara kako bi premestio svoje sedište u Detroit i pokupovao nekretnine za prodavnice, hotele, i stambene objekte. Whole Foods, nacionalni lanac supermarketa, krenuli su istim putem kao i Moosejaw, malopradavac rekreativne opreme.

Međutim ovi poduhvati bili su zavedeni ogromnim državnim subvencijama. Whole Foods-ov lokalni partner dobio je 5,8 miliona dolara u saveznim i lokalnim davanjima, kao i pozamašnim poreskim olakšicama. Ipak, urednik poslovnih strana Forbes magazina objavio je pre dve godine da su, zahvaljujući Gilbertu, zeleni izdanci počeli da niču u Detroitu.

Od tada, međutim, stvari su se samo pogoršale usled odlaska stanovnika i pogoršanja gradskih usluga. Zašto? Zato što su ti izdanci zapravo veštačka trava, a ne spontani odgovor na postojeće potrebe. Još gore, oni su preraspodela bogatstva od prosečnog poreskog obveznika ka bogatima koji posećuju takve prodavnice visoke klase.

Zaista, dok je Forbes hvalio Detroit-ove veštačke izdanke, gradske regulative nagrizale su one prave kao što su „Pink FlamInGo”, latino inspirisani lanac hrane koji je odgovarao pravoj tražnji na tržištu.

Ove regulacije zabranile su uličnim prodavcima da prodaju bilo kakve vruće proizvode osim hot-dog-ova (ali bez kiselog kupusa) i to samo na 16 odobrenih lokacija. Pink FlamInGo izgradio je uspešan biznis tako što je ignorisao ova pravila – dok ih grad nije zatvorio.

Buka koju je podigao Pink FlamInGo naterala je grad da konačno reformiše regulacije. Čak i sada, vozila sa hranom dužni su da održavaju distancu od 150 metara od restorana i zatvaraju pre 23 časa.

Ali ove godine Bing je odlučio da ozvaniči meltretiranje biznisa koje je trpeo Pink FlamInGo tako što je uspostavio „Operation Compliance” – Operacija Usklađenost.

Program teži da istrebi gradsku vaš, tako što će zatvoriti 1500 „ilegalnih” biznisa – prodavnica guma koje operišu iz dvorišta, radnji korišćenih aparata smeštenih u napuštena skladišta – ako ne uspeju da se usklade sa gradskom regulacijom. Ali brinuti o vaši u gradu koji se ubrzano vraća u divljinu je ludilo.

Štaviše, profesor urbanizma Univerziteta u Buffalo-u Henry Louis Taylor izjavio je u Black Detroit-u, lokalnom časopisu, da ovi biznisu čine možda samo 10% posla u gradu – ali služe skoro 70% njegovih stanovnika.

Malo njih zapravo predstavljaju pravu brigu za javno zdravlje. Ali većina njih prima kazne za tehničke prekršaje kao što su nemanje odgovarajućih dozvola i kašnjenje sa plaćanjem poreza.

Tako jedan gradonačelnik koji kaže da nema dovoljno resursa da osvetli pola grada uličnim lampama ili organizuje pravovremene komunalne usluge ili iskontroliše rastuće stope ubistva u Detroitu, nekako ima dovoljno inspektora koji su pušteni na sirote stanovnike koji pokušavaju da nekako skrpe kraj s krajem.

„Oni su svi zabrinuti za fasade naših radnji,” ljutio se vlasnik biznisa koji je pronašao pacove veličine kučića u ulici iza svog lokala. „Ali ovom gradu je potrebno da održava sopstveni posao time što će se brinuti da ulice budu bezbedne i čiste.”

Amin!

Grad koji obasjava dobro povezane biznismene subvencija dok guši bilo kakav individualni preduzetnički duh i ignoriše osnovne usluge piše svoju umrlicu – a ne svoj drugi čin.